Историја нишког Водовода

НИВОС – НИшки ВОдоводни Систем

У првом веку наше ере Наис је снабдеван водом из оближње Каменичке реке, на чијем је изворишту “Девојачно ждрело“ била урађена каптажа. Одатле до града (око 8 км) водио је аквадукт, саграђен у облику масивног зида (дебљине око 1.65 m), кроз чију су унутрашњост биле спроведене керамичке цеви.

1455.

У Нишу је Мехмед-бег око 1455. године изградио хамам (купатило) - за муслимане неопходну грађевину, јер је купање било саставни део верског живота.

Крајем XVI века саградио је нишки добротвор Хајдар-чехајина чесму.

Међу познатијим чесмама у Нишу, Евлија Челебија помиње Јусуф-бегову чесму. Турци су градили чесме и шедрване (водоскоке), као једина споменичка знамења града.

1878.

Српске трупе, које су ослободиле Ниш 1878. године наишле су на доста бедно стање. Град је био без здраве пијаће воде. Вода за потребе становништва углавном је добијана из бунара који су били плитки, примитивно грађени и непокривени.

1883.

1883. године Ниш је добио и први јавни споменик - монументалну чесму краљице Наталије, која није сачувана, а налазила се на данашњем Тргу Павла Стојковића.

1903.

1903. године подигнута је, на Тргу Краља Милана, репрезентативна чесма, једини јавни архитектонско-скулптурални споменик у централном делу града у периоду до почетка Првог светског рата.
Чесма је из Чаира враћена 2007. године као поклон грађанима Ниша на 70 година постојања ЈКП Наиссус на трг Краља Милана, пројектант Јосиф Ринер, каменорезац Винћенцо Калитерна

1907.

Године 1907. у Нишу је постојао само један мали водовод (каптажа), којим су снабдеване градске чесме.

1909.

У Нишу је 1909. године било евидентирано 1711 бунара, од којих су 872 била загађена, док је из свега 839 била дозвољена употреба воде за пиће.

1935.

Чесма је 1935. године пренета у Чаир, на којој је 1977. године Завод за заштиту споменика културе из Ниша извео конзерваторске радове.

1937.

1937. године Ниш је добио водовод.

1943. - 1948.

Од 1943. до 1948. године ископано је још 11 цевастих бунара, али се тиме није решио проблем снабдевања водом, пошто се после рата нагло повећао број становника Ниша.

1950.

Тек 1950. године одлучено је да се Студенско врело искористи и до 1960. године су била интензивна истраживања овог врела.

1958.

1958. године према опису Ј. Петровића “Големо врело“ чине дванаест извора.

1958.

1958. године пројектну документацију је урадио “Хидропројект“ из Беграда, пројектант инг. Александар Бутаков.

1962.

Завршетком изградње, 1962. године Ниш је добио са изворишта Студена нових 300 л/с воде.

1979.

1979. године приступило се “хитном-прелазном решењу“ реализацији водоводног система “Љуберађа-Ниш“, који има регионални значај.

1980.

1980. године Институт за водопривреду “Јарослав Черни“ из Београда је извршио радове и израдио идејне пројекте.

1981. - 1982.

1981/82. године “Енергопројект“ из Београда је израдио главне пројекте.

1982. - 1988.

Од 1982. до 1984. године и коначно 1988. године је изграђен водоводни систем „Љуберађа-Ниш“, тако да је Ниш из више карстних врела добио 800-1450 л/с воде.

НИКАС – НИшки Канализациони Систем

За разлику од водоводних објеката који су по запису и археолошким налазима постојали и пронађени, пример откривеног аквадукта за водоснабдевање, не постоји неки посебан запис о канализационим грађевинама и колекторима. Како су Римљани имали посебан однос према јавној хигијени, остаје уверење да су почеци нишке канализације и прве оригиналне градње канала за одвод отпадне воде били у њихово доба.

1922.

Акционарско друштво за водоградњу и бушење “Водобус“ из Беча је 1922. године израдило идејни пројекат под називом “КАНАЛИЗАЦИЈА НИША“, треба ће га ГБР-994 од 17. јуна 1927. године доставити Министрарству пољопривреде и вода пројекат канализације “Водобуша“ на одобрење.

1928.

Решењем Министарства од 8. фебруара 1928. године одобрена је изградња главног колектора и споредних колектора А, Б и Н као и испуста бр. 1 – (код железничког моста) и испуста бр. 2 – (између мостова код тврђаве и данашњег моста “Младости“).

1936. - 1941.

У периоду од 1936. до 1941. године Ниш је ушао у раздобље интензивнијег и динамичнијег урбаног развоја, али првенствено на плану модернизације и европеизације његових градских садржаја.

1953.

По ГУП-у арх. Михајла Митровића од 1953. године, а нарочито по ГУП-у из 1973. године дошло је до изграђености основних сабирних колектора и делимично споредних колектора. Карактеристично је да се до данашњих дана, новопројектована и новоизграђена канализациона мрежа прикључивала на главне колекторе планиране и изграђене по “идејном пројекту“ из 1922. године.